Među učesnicima ovogodišnje likovne kolonije “Poganovski manastir” je Branimir Karanović, profesor fotografije na grafičkom odseku Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu.
Karanović je rođen 1950. godine u Beogradu, gde je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti 1974. Magistrirao je grafiku 1976. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Marka Krsmanovića. Kao profesor fotografije, od 1978 – 1997. godine, predavao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a od 1997. godine radi kao profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Bavi se grafikom i fotografijom. Aktivno izlaže na samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu od 1974. godine i dobitnik je velikog broja značajnih nagrada za grafiku i fotografiju. Novembra prošle godine ovaj umetnik imao je samostalnu izložbu fotografija u galeriji “Metodi Meta Petrov” u Dimitrovgradu.
Na samom otvaranju kolonije reporterska ekipa FAR-a razgovarala je sa ovim umetnikom.
Gospodine Karanoviću, kakav je Vaš prvi utisak nakon dolaska u selo Poganovo i kanjon reke Jerme?
Nisam bio učesnik ove kolonije, ali sam zato imao svoju izložbu u dimitrovgradskoj galeriji. Ovde u ovom selu mi se veoma dopada. Pogodilo se ove godine da imam izložbu u Sofiji i koloniju, pa ćemo sa kolegama obići i prestonicu Bugarske. Ovaj kraj ovde je fantastičan i za mene kao Beograđanina na neki način je egzotika – lepota prirode i ambijent, tako da mi je jako drago što sam tu i nadam se da ćemo se lepo družiti sa kolegama.
Šta sa Vas predstavljaju ovakvi kulturni događaji koji okupljaju umetnike iz različitih zemalja?
Shodno mojim godinama mogu da pričam dosta o kolonijama. U suštini, umetničke kolonije kod nas u bivšoj Jugoslaviji su bile veoma značajne. To su bili susreti, druženja, upoznavanja umetnika iz različitih krajeva. Druga stvar jeste da su kolonije uvek bile u lepim krajolicima, značajnim istorijskim mestima i bile su veoma posećene. Nije toliko bitno da li će u jednoj koloniji da se ostvare neka jaka značajna dela. Mi znamo da je Sićevačka kolonija u suštini prva kao ideja o skupu umetnika, koju je Nadežda Petrović napravila i okupila jednu grupu, ali nažalost tek kasnije je to zaživelo. Kolonije u bivšoj državi bile su jako značajne baš zbog tog upoznavanja i prijateljstva koja su se razvijala. Raspadom zemlje, kolonije su se svele na lokalne skupove i to više nije imalo taj značaj. Međutim, evo sad polako se ponovo staje na noge. Udruženja i država ponovo na neki način hoće da ožive kolonije.
Na kojim likovnim kolonijama ste do sada učestvovali?
Ja sam učestvovao u dosta značajnih kolonija. Eto prošle godine su me zvali u Sisak, u Hrvatsku, gde su se okupljali najznačajniji umetnici. Iako sam grafičar i fotograf, imao sam priliku da napravim skulpturu od čelika, nešto što sam ne bih mogao da isfinansiram i napravim. Ulagalo se u kulturu, u zajednički rad i stvarala su se fantastična prijateljstva. Takođe, idem često u Počitelj, pored Mostara, stari gradić na Neretvi. Bio je to božanstven grad. Sad je sve to spalo na Udruženja, koja nemaju novaca i zapušteno je. U odnosu na ono šta je bilo, sada je to jako skromno. Drago mi je da ponovo oživljavaju kolonije i da se okuplja međunarodno društvo umetnika. Sada, sa ovim starijim kolegama sam pun priče o tome kako je nekada bilo. Pružila mi se prilika da ta sećanja oživim i da zajedno radimo u likovnoj koloniji “Poganovski manastir”.
T. Petrov
Foto: Stefan Pavić
